Ne znam zašto svaki talentovani reditelj pre, nego kasnije, pokušava da bude i veliki reditelj, i to uvek želi da dokaže nekom pretencioznom pričom koja je stilom i temom (pre)daleko od onoga čime se reditelj do tog trenutka nije etablirao. Tako ovde, Dalibor Matanić nakon dve zgodne i autentične satire pravi kostimiranu dramu baziranu na istorijskim junacima za koju do kraja nije odlučio, a ni pronašao odgovarajući ton, pa ovaj luta od početka do kraja filma.
100 Minuta Slave (veliko S) baziran je na životnoj, najviše ljubavnoj, priči slikarke (Hrvati kažu slikarice) Slave Raškaj koja je živela pod kraj XIX veka, a prerano umrla već početkom XX. U fokusu priče je njeno umetničko stasavanje uz mentora i ljubavnika, hrvatskog slikara Belu Čikoša. Nju igra totalno miskastovana Sanja Vejnović koja slikarki nije dala ništa od harizme ili autentičnosti koju bi očekivali od jedne tako “buntovne” žene u to doba, dok njega igra, također totalno miskastovani, Miki Manojlović, koji nije pokazao trunku strasti, uprkos strasnim naporima, koja je definisala njegov odnos prema Slavki.
Film počinje kao nešto što bi nam dočarao Jean-Pierre Jeunet, bajkolikim miksom komedije, apsurda i drame, koji nam prikazuje gluvonemu devojčicu Slavku i nespremnost njene sredine i porodice da se bavi njome. Nakon toga, ona odlazi u Zagreb na školovanje i tu počinje kostimirana drama koja svakom pojavom Mikija Manojlovića klizi u parodiju iste njegovim preglumljivanjem, ili u klišeiziranu i sterilnu kostimiranu teve dramu svaki put kada Matanić pokuša da nam dočara ondašnje prilike, kako elite, tako i umetničkih krugova. “Pseudo” stoji i ispred drame i ispred filozofiranja i ispred umetnosti.
Sirota Slavka koja je trebalo da bude feministička heroina Hrvatske (ne samo tog doba), svedena je na polu-poslušnu ljubavnicu oženjenog čoveka kojoj rođena porodica zadaje poslednji udarac slanjem u duševnu bolnicu, gde je i skončala. Film ne uspeva da nam prikaže umetničku posebnost Slavke, a ni Bele, pa smo i tu prinuđeni da se snalazimo. Jeftina, kvazi-konzervativna hipokrizija leži u svim sukobima u filmu, propraćena drvenastom, neujednačenom i pseudo-glumom.
Za sve nas koji volimo Matanića i želimo mu sve najbolje, najbolje je da ovaj film u potpunosti zaboravimo.
SELEKTAH: 1plus/10
Ukoliko vas zanimaju i prethodno publikovane recenzije naredna dva Matanićeva filma, Kino Lika i Majka asfalta, o kojima sam pisao na starom blogu, kliknite OVDE.
MISLITE MOJOM novom GLAVOM 