Fine Mrtve Devojke je prvi film Dalibora Matanića za koji sam čuo (onomad) i tek treći iz njegovog opusa koji gledam. Kino Lika je postavio izuzetno visoke standarde i Fine Mrtve Devojke je solidno ispunio moja očekivanja. Najviše zbog toga što sam očekivao sasvim drugačiji film.
Sinhronizujte ovaj film na ruski i dobićete vrlo efektnu sliku moderne Rusije (u skladu sa onim što nam drugi, “nezavisniji” ruski filmovi prikazuju o toj zemlji). Ne znam da li je to kompliment Hrvatskoj ili Matanićevoj postavci, ali to mi je utisak. Drugi je da je ovaj film, ovako, mogao da režira i Lars Von Trier. To je svakako kompliment Mataniću (koji je u vreme ovog filma imao samo 27 godina!).
Fine Mrtve Devojke dešava se negde na obodu Zagreba ili nekog sličnog grada, nije bitno, jer se manje-više ne pomeramo sa lokacije. Junakinje našeg filma su dve lezbijke koje se doseljavaju u zgradicu pored pruge u kojoj živi vrrrlo raznolik soj stanara koji u manjoj ili većoj meri reflektuju presek hrvatskog društva (ili njegovih nižih slojeva).
U prizemlju živi devojka koja se bavi prostitucijom, na spratu ratni veteran koji bije ženu i glasno pušta ratnohuškačku muziku. U zgradi (bukvalno) operira doktor specijalizovan za abortuse žena koje to žele sakriti. On ima odraslog sina sa posebnim potrebama. Jedan stanar živi sa svojom mrtvom ženom da bi mogao da rabi njenu nemačku penziju. A gazde podstanarki lezbejki su tihi Blaž, bahata gazdarica Olga i njihov sin Daniel, bitanga u potrazi za princezom.
Film u (nepotrebnom) flešbeku pokazuje kako su devojke stigle ovde, kako im je tamo bilo i kako se tragično završilo. Već sama ova ekipa svojom ekspozicijom čini film sočnim, a kada krenu da agituju i rade jedni protiv drugih, kada se Daniel zaljubi u jednu od cura, Ivu, sve ide ka svojoj neminovnoj tragediji. Matinićeva postavka je, rekao bih, više poetska nego realna slika hrvatskog društva u njegovoj posleratnoj fazi. Kao i u brojnim ruskim pričama i filmovima, učmalost, zbijenost i nepodnošljivost života glavne su karakteristike njegovog filma, i likovi proizašli iz toga čađ su i talog društva.
Na različite načine, “fine mrtve devojke” iz naslova odnose se na brojne žene koje su ovde na različite načine žrtve, umrtvljene mentalno ili bukvalno životom tj muškarcima. Za većinu njih jedini način je bekstvo.
Iako ima fenomenalna prva dva čina, bojim se da Matanić nije do kraja shvatio o čemu je njegov film i iako je priča, na izvestan način zaokružena (i radnje koja inicira flešbek) utisak mi je da kraj ostaje da visi, jer se glavni junaci, oni o kojima priča zapravo jeste, nikada nisu do kraja iskristalisali.
SELEKTAH: 7plus/10
MISLITE MOJOM novom GLAVOM 