Deluje da između 100 minuta slave i Kina Lika Matanić nije uspevao da podigne nijedan svoj projekat na noge, pa je bio prinuđen da se prihvati ove neoprostive tezge, koju samo delimično opravdava što je “teve film”. A svakako joj otežava što je Matanić i scenarista, pa, nekako, deluje da su mu ruke bile slobodnije nego što je to inače na ovim “namenskim projektima”.
Te 2005, naime, Hrvatska se odlučila adresirati problem side u svojoj zemlji. Zašto je i kako o tome snimljen film koji, sudeći po tome kako se junaci ponašaju, izgleda kao da kasni dobrih 20 godina za sličnim trendovima u svetu nikome nije jasno, ali Mataniću ne treba oprostiti.
Isprva, ne čini se da ćemo gledati loš film. Krešimir Mikić igra Krešu koji u vrlo nekonvencionalnom i atipičnom razgovoru s lekarom saznaje da je HIV pozitivan, i to tako što je nakon saobraćajke izgleda primio krv zaražene osobe. Matanić vrlo trendenciozno drži samo Krešu u kadru, i to vrlo krupno, pa nam je već tu jasno da je Kreša centar svog sveta i da sve mora da se vrti oko njega. Potom saznajemo da je u toj saobraćajki zgazio ženu i da ga je otac, advokat, spasao zatvora, čemu onda ova HIV sudba nekako stiže kao “zaslužena kazna”. Deluje obećavajuće za jedan film o suočavanju čoveka sa sopstvenom krivicom…
Nakon toga, sledi serija apsurdnih situacija, koja čini da Hrvatska (koja uvek izgleda kao Švedska, kao i ovde, iako se “ponaša” drugačije) deluje jezivije od prikaza nekih zemalja u osamdesetim kada je sida tretirana kao bubonska kuga. Svako kome Krešo saopšti da je “pozitivan”, a to nisu neki tamo ljudi, već devojka, ljubavnica, šef na poslu, prijatelji, ili instantno i bukvalno beži od njega ili mu par dana kasnije saopštava da više “ne može imati ništa sa njim”. Pri tome sve su to ljudi koji statusom i obrazovanjem treba da spadaju u neku višu (srednju) klasu, a njihove reakcije se skoro unisono svode na to da je sida “bolest pederčina” i da oni sa tim ništa ne mogu da imaju. Verovatno je najdalje u tome otišao Krešin šef, u ultrapreglumljenoj izvedbi Leona Lučeva, koji ne samo da mu daje otkaz, već ga i vrlo burno najuruje iz ofisa.
Krešo potom počinje da pije, više nego inače, a zatim se upušta u seriju intenzivnih seksualnih odnosa, čak i sa jednom maloletnom prostitutkom, uglavnom bez kondoma. Ovakvo ponašanje prestaje kada se zaljubi u konobaricu u svom kafiću, koja živi sama sa ćerkom. Što deluje arhetipski, da jedan autsajder spasava drugog, ali teren za to je zaista naivno pripremljen.
Sam kraj je posve blesav. Apsurdan. Deluje da priča pravi “pun krug”, ali zapravo kao da protura nekakvu filozofiju da “ono od čega boluješ nije i ono od čega ćeš umreti”.
Rezak kraj ne opravdava amatersku režiju, neinspirativnu glumu i junake, a i na “tretman side” u Hrvatskoj baca skoro neverovatnu, pećinsku senku.
SELEKTAH: 1/10
MISLITE MOJOM novom GLAVOM 