Prvi album Repetitor je izašao pre 12 godina. Repetitor više nisu deca. A nisu ni odrasli. Četvrti album u karijeri bilo kog benda je onaj gde bi morali da probaju nešto što nisu. Čak i ako su Ramones (a oni su probali Needles and Pins).
Na relativno prekratkom Praznom prostoru… (opet samo osam pesama i ni 25 minuta muzike) u prvih nekoliko pesama Repetitor konsoliduju svoj zvuk u moćne Sonic Youth lavine, ali to je s producentsko-aranžamske strane već bilo postignuto i na Gde ćeš, sa manje-više slično (ne)pamtljivim pesmama. Osetna novina je da su cure češće i duže na vokalima, ali bojim se da taj potez u ishodu više vuče bend ka generičkijem “riot grrrl” roku (ili generičkijem goth/darkwave zvuku u Kroz vetar), nego kada Boris peva. Tek u sporo meljućoj i lirski oporoj Roba s greškom moje uši registruju nešto što deluje kao iskren generacijski jauk, i besan i poražen, sa vrlo indikativnom bas linijom koja namerno podseća na Joy Division, bend ka kome su Repetitor morali da pohrle odmah posle svog debija.
Nakon toga, slede dve najupečatljivije pesme na albumu (koje ga i zatvaraju)- diptih Danima i Noćima, gde u prvi plan dolazi majklstajpovska emocija otpevana preko vrlo simplifikovane podloge koja podseća na Young Marble Giants ili nešto iz mračnih kutaka Električnog Orgazma, sa duhovitim dečijim vokalom u refrenu. Noćima je još svedenija i sirovija verzija Danima, koja također dokazuje da u Repetitoru ima melodija koje mogu da otvore vrata bendu ka neminovnom odrastanju, i laganom gašenju buke i besa melanholičnijom i slađ(an)om depresijom, koju zovemo život.
Repetitor bi trebalo da do kraja sruše repetitor. Jer su ga već toliko puta spržili.
SELEKTAH: 5plus/10
MISLITE MOJOM novom GLAVOM 
One thought on “FRIDUME, NE BUDI PIČKA: REPETITOR – Prazan prostor među nama koji može i da ne postoji (Moonlee)”