SLUMS OF BEVERLY HILLS (1998, r. Tamara Jenkins)

Uskoro ću po prvi put gledati/reprizirati (niko ne zna, ali više opklada pada da sam ga, ipak, gledao) i Tamarin The Savages, nakon čega ću moći potkovanije da tvrdim da Jenkinsova režira jednom u deset godina, ali da svaki put napravi nešto vredno i zabavno gledanja (poslednji put sam vam vrrrlo hvalio njen Private Life).

Slums Of Beverly Hills je rasna jevrejska komedija u kojoj je skoro sve dozvoljeno, sterilizovana od uobičajenih žanrovskih “pristojnosti” i političkih korektnosti, koja prednost daje neobičnoj prirodnosti svojih junaka i kreiranju uvrnutih komičnih situacija. Premisa je veoma bizarna- otac, u prilično poznim godinama za jednog oca, (fenomenalni Alan Arkin) sa troje, mahom tinejdžerske, dece, prinuđen je da svaki put kada nema za rentu beži u drugi deo Eleja. Međutim, kada privremeno “udomi” problematičnu ćerku svoga bogatog brata, ovaj pristaje da mu plaća apartman u finijem delu Beverli Hilsa, i film je oivičen dolaskom i odlaskom u isti. Slums… je najvećim delom “coming of age” priča njegove ćerke Vivian (Natasha Lyonne iz Russian Doll u jednoj od svojih prvih glavnih uloga), koja pored prvih seksualnih iskustava sa komšijom shvata vrednost svoje krnje i raspadnute porodice.

Jenkinsova pravi vudialenovski zabavne junake, odnosi članova porodice nikada ne završavaju u “najavljenim” klišeima, iako ton i atmosfera priče sve vreme sugerišu laganu, “porodičnu” komediju. Usled toga, konstantno smo iznenađeni ponašanjem junaka koje u isto vreme biva ubedljivo i verovatno, čak i u najgrotesknijim situacijama (kada, recimo, očeva ruka sklizne u brus svoje nećake). Iako se majka ne pominje, iako ima mnogo razloga za zabrinutost (stariji sin duva, mlađi ne spava sam, ćerka je konfuzna oko svog fizičkog izgleda), Slums… se nikada ne predaje, baš kao ni pater familias, koji im je svima uzor.

Zaboravite na Little Miss Sunshine sandens sranja i pogledajte da real thing.

SELEKTAH: 8/10