TV GONIČ: O RAZNIM SERIJAMA O KOJIMA ME MRZI DA PIŠEM ZASEBNE TEKSTOVE

MADE FOR LOVE (HBO Max)

Omanji HBO-ov hit (hej, dobili su i drugu sezonu) želeo sam da prekinem posle prve, druge, treće, četvrte, pete i konačno sam to uradio nakon šeste epizode. Dve epizode pre kraja sezone!

Na kraju sam morao da priznam da sam ispao glup što nisam slušao sebe- ova serija se vrti u krug, ima vrlo (ali vrrrrlo) sumnjiv odnos prema muškarcima (jedna od autorki osmislila je zlohudi False Positive), vreme popunjava ili neprekidnim repriziranjem jednih te istih razloga zašto veza koja je u fokusu ne funkcioniše ili uvođenjem bizarnih likova, koji, čini mi se, samo još više utemeljuju muškarce kao “puppet mastere” ženskih sudbina.

Znamo se, rasli smo zajedno, pa ne moram da posebno napominjem da ja nemam ništa ni protiv najraspojasanijeg feminizma i anti-muškarcstva, ali uvek imam protiv manjka priče, manjka likova i manjka zabave.

Made For Love bavi se Hazel, suprugom tek-magnata Byrona Gogola (već je ime indikativno glupo), koja nakon što otkrije da joj je suprug implantirao čip u mozak kojim može da je prati (i gleda stvari kroz njene oči), a sve u želji da ih “spoji u jedno”, beži iz njegovog kraljevstva u kome je, praktično, bila zatočena deset godina. Utočište nalazi u white trash hacijendi svoga oca, koji nakon smrti supruge, živi sa seks-lutkom “Diane”. U šest ultra konfuznih epizoda, serija suočava Byrona i Hazel kroz uvek iste priče, skreće u parodiju Hazelinim hendlovanjem oružja, u flešbekovima nam otkriva kako je Byron “okupirao” Hazel i solidan deo vremena pokušava da pronađe neku zanimljivu radnju u mestašcu njenog oca (koga igra Ray Romano u još jednoj iskreno-kurcoboljnoj ulozi oca).

Na svaki način besmisleno. Po svaku cenu #meTOOžno. Plus, glavni glumci me plaše i verujem da su androidi.

MCCARTNEY 3, 2, 1 (Hulu)

Rick Rubin i Paul McCartney sede pored miksete i klavira i preslušavaju pesme Beatlesa i Wingsa “po kanalima”. Usput i jedan i drugi komentarišu kako je nešto snimljeno, zašto, s kojom idejom ili željom, kako je do svega došlo, kako danas zvuči. Snimljeno crno-belo. U nekom prostoru nalik pozorišnoj pozornici ili, još bolje- njenom naličju.

Paul McCartney je zvezda i Rick Rubin pokušava da se snađe u tome. Do sada je on bio glavni “guru” i zborio okupljenima koji su od svake njegove reči pravili mini filozofiju. Sada je on slušao, bio ili morao da deluje zainteresovano. Sada je on morao da izgleda obično ili običnije, da ne glumi čarobnjaka, već entuzijastičnog šegrta. Sada je on morao da se nadovezuje, a ne da vodi (iako je probavao u više navrata). Sada je on imao mega-ekskluzivnu priliku da sedi s jednim od originalnih vizionara i proba da nauči nešto pod stare dane. To sve mi je bilo naročito interesantno da primećujem, posmatram, kao Rubinov izraziti poštovalac, iako sam po prirodi nesklon svakom “new age” šitu.

Paul McCartney, s druge strane, deluje vrlo entuzijastično i zainteresovano. Kao da po prvi put, ili posle jaaaaako dugo vremena, otkriva svetu koliko je velik, koliko je velike stvari napravio i u koliko je velikom bendu bio (inače, sve same istine). On je vrlo fokusiran, drži stvari pod kontrolom (naročito u sećanju), raspoložen je, ali jasno je da se radi o “control freaku” koji s godinama nije izgubio ništa od te svoje sklonosti. Izgleda kao moja ili vaša tetka, sa sedastom kosom koja jedva dopire do ramena i opuštenim obrazima.

Ono što nam njih dvojica demonstriraju spontano šetajući pesmama Beatlesa jeste mini-škola produkcije, komponovanja, talenta, imanja sreće, međusobne saradnje, otvorenosti, vrednoće. McCartney ne štedi anegdote, mitove, laži ili istine o nastanku određenih pesama, njihovih delova, detalja (nisam imao pojma da je Ringo kumovao naslovima nekolicine pesama, poput Tomorrow Never Knows– bile su to fraze koje bi on spontano lupnuo u razgovoru…). Imamo retku (poslednju?) priliku da vidimo velikog autora koji nas pušta iza svog/ svojih umetničkih dela i raskrinkava magiju, jer delo je toliko moćno, samo po sebi, da mu ništa ne može nauditi, čak naprotiv- nove priče samo hrane mitologiju.

Lepo je videti da McCartney nije do kraja ni sebi ni drugima objasnio značaj Johna Lennona u svom životu i svojoj karijeri. Komplimenti su tu, baš kao i drugarska sećanja, ali McCartney nikada ne gubi fokus sa toga ko je tačno šta doneo u pesmu, i dalje nepoverljiv prema činjenici da neko ili nešto može da zakloni ili umanji njegov doprinos. Koji je velik kao vi, ja i ostatak sveta. Za to vreme Rubin zatvorenih očiju gleda ka mikseti i mlati glavom i na najmanju pojavu ritma, naoružan svim mogućim komplimentima, pomalo uplašen od zadatka koji mu je poveren (svako bi bio).

Nije samo za fanove, nije samo za ljubitelje muzike, ovo je simfonija sećanja, filozofiranja, slobode, talenta, magije. Budite glupi i propustite.

MMnG SERTIFIKAT NAJBOLJE SERIJE 2021.

GHOSTS (2019) (S03) (BBC1)

Moram da priznam da mi je u (terminalnom?) nedostatku Downton Abbey ova serija solidno kompenzovala sve što sam tamo dobijao- Britaniju iz “imperijskih” dana, dakle “Britaniju moje popkulturne mladosti” i galeriju zanimljivih, simpatičnih i, najvažnije od svega- dobrodušnih (pun intended) likova.

Ghosts je priča o Alison koja je sa starim imanjem i velikom kućom nasledila i nekoliko duhova (oni iz podruma, koji su umrli od kuge, se, btw, više ne pojavljuju), koji joj sada pomažu i komplikuju život u pokušaju da od imanja napravi relativno komercijalnu ustanovu.

U trećoj sezoni, biografije nekih junaka se detaljnije razrađuju, pa saznajemo kako su i pod kojim okolnostima poginuli (obezglavljeni Humphrey Bone) ili rasvetljavamo neke aspekte njihovog života (Kitty i njena zla sestra), ili smo upleteni u neke aktuelne idiotluke- Lady Fanny se zaljubljuje u donji deo ser Humphrey-ovog tela. Okosnicu čitave sezone manje-više čini priča o pojavi Alisonine polu-sestre i njihovom međusobnom razlazu, kome će naravno kumovati duhovi.

Ghosts superpedantno funkcioniše kao sitkom, situiran u par prostorija same kuće ili na par lokacija oko nje, sa dobro postavljenim junacima koje i dalje vrlo entuzijastično i sa puno ljubavi (sličnost sa Downtonom) iznose vrlo posvećeni i talentovani glumci. Međutim, ono čime Ghosts kupuje, kao i Downoton, jeste ultimativan osećaj da se nalazite u društvu dragih i dobrih ljudi, koji možda imaju neke svoje mane i buve, ali su vrlo odani Alison i vrlo posvećeni jedni drugima. Poenta da imanje udružuje svoje stanare u jednu “porodicu”, u propagandnom filmu Alisoninog muža, zaista ne deluje kao fraza, već kao misija ove serije.

Ako se osećate usamljeno, napušteno, nevoljeno, priredite sebi par epizoda sa ovim likovima. Oni definitivno ne potcenjuju vašu inteligenciju ili smisao za humor, njihova sentimentalnost je odmerena (i pomalo neprilična za “Britance”), ali će vas osokoliti da svet nije samo “cvat hiljadu vrisaka” na socijalnim mrežama, već i “ono malo dobrih ljudi” koji se vrzmaju već godinama po vašim životima.

MMnG SERTIFIKAT NAJBOLJE SERIJE 2021.

HEMINGWAY (PBS)

Nedavno sam pročitao vest o tome da je Ken Burns napadnut od strane zabrinutih socijalnih ratnika da on sam okupira previše vremena i previše PBS-ove produkcije, kao i da već decenijama beli dokumentaristi (poput njega) kroje narativ o crnim temama tj ne dopuštaju crnim autorima da sami prave dokumentarce o temama koje ih se tiču. Naravno, kao i svaki i zabrinuti građanin odmah sam se prihvatio gledanja jednog Ken Burnsovog ostvarenja. Čini mi se na temu o kojoj sme šta da kaže (ovde moram da dodam da je ko-rediteljka ostvarenja Lynn Novick).

Ako ste ikada gledali neki Burnsov dokumentarac onda znate da su alfa i omega njegovog rada temeljnost i objektivnost. Ono što Burnsa čini umetnikom unutar tih postavki je upornost sa kojom se insistira na istima.

Ako nikada ništa niste znali o Hemingway-u, nakon ovog trodelnog dokumentarca (svaka epizoda traje skoro 2 sata) ćete saznati sve što treba da znate. Moj plan da si priredim čitanje neke “izuzetne” Hemingway-eve biografije odložen je do daljnjega.

Burns i Novick na raspolaganju zaista imaju vrlo kvalitetan i intiman materijal dokumentarnih fotografija i filmova koji ilustruju sve faze Hemingway-evog života, a za sagovornike tokom filma koriste brojne pisce i naučne radnike koji su ili veliki poštovaoci Hemingway-evog rada ili još bolji poznavaoci istog. Na ovaj način uživate u “objektivnosti” slike, a slušate različita mišljenja o različitim fazama Hemingway-evog privatnog života ili njegovog dela.

Hemingway je imao “ogroman” život. Bio je u ratovima, putovao je širom sveta, bio je pravi alfa mužjak, bilo da se stvar meri po broju brakova (4) ili broju ulovljenih životinja i riba. S druge strane imao je i svoju “kinky” stranu, i u seksu i u razmišljanju, otelotvorio je moderan američki roman, bio je “šik” autor koji je živeo zajedno sa svetom i izveštavao o svemu, bio je “superstar” među literarnim bićima.

Njegova životna priča, naravno, nije vesela. Bio je alkos i najmalerozniji čovek na svetu kada su u pitanju povrede, naročito glave- a jednom je uspeo da za dva dana preživi čak dve avionske nesreće! Voleo je, ali nije umeo da voli. Bio je dobar tata, ali sve lošiji otac. William Hurt je pozajmio glas autentičnim Hemingway-evim izjavama tokom filma, i notorna kurcoboljnost ovog glumca odlično reflektuje osobu kojom se bavimo.

Dok ne ukinu Burnsa, pogledajte ovo. Mislim da se prilično isplati.