NAŠI I NJIHOVI: INFEKCIJA (2003, r. Krsto Papić)

Infekcija je pretposlednji film hrvatskog veterana i u izvesnom smislu nastavak, rimejk ili apdejt njegovog kultnog ostvarnja Izbavitelj iz 1976, o vrsti pacova sposobnoj da preuzme ljudski oblik i da na taj način raširi svoju dominaciju među ljudskom vrstom.

Jedino što umesto nekadašnje, hladnoratovske tihe opsade “onog drugog” u današnjoj verziji, u, doduše, nigde eksplicitno imenovanoj Hrvatskoj, pacovi dolaze iz novih, kapitalističkih, tranzicionih, “bubašvapskih” redova onih koji bi da kroje ili da se stave u službu “Novog svetskog poretka”, a sve pomalo/previše izgleda kao kvazi-udbaške ujdurme kakve je na našem terenu u vreme kada je i ovaj film napravljen pravio Miroslav Lekić, iskreni zaljubljenik u raskršća službe i okultnog.

Nažalost, u ovom drugom pokušaju da osvesti narod i pozove ga da prepozna pacove u svojim redovima, Papić deluje vrlo (skoro nepodnošljivo) naivno, a film neprekidno oscilira između kultivisanog treša i kvazi-intelektualnog horor palpa.

Premladi Leon Lučev igra pisca Ivana Gajskog, kome se pravo niotkuda u stanu stvori advokat Ludvig Miler koji želi da ovaj napiše himnu njegovoj interesnoj grupi. Time počinje trilerozna akcija koja otkriva da s jedne strane imamo novu okultnu elitu okupljenu oko “Spasitelja” koja planira da preuzme vlast, pre svega manipulišući medijima (a, Srbijo?), a s druge učenike slavnih profesora (emigrante, što je i jedina moguća opozicija službama) koji su patentirali nekakvu kučeoliku sortu kanibalskih pacova koja je u stanju da prepozna (namiriše) ljude-pacove, izazove u ovima promenu koja ih razotkriva, i potom ih napada.

Iako je Gajski neki poluidiotski, nebitni pisac istih takvih naučno-fantastičnih romana on će neobjašnjivo ostati da figurira u igri između ove dve suprostavljene grupacije duže nego što to ima smisla.

Film je zaista prenaivan na svakom nivou, od toga da vojska sedi s gradonačelnikom, da se u zgradama napuštenih banaka organizuju pacovske mise, da himnu nove pacovske rase izvodi neki hor “kolibrija”, da pomenuti pacov-pitbul nakon jedanaest godina izgleda kao presmešna animacija, do toga da Lučev najveći deo filma ostaje novotalasovski sneno izgubljen u svemu što se dešava, što donosi i jednu notu nostalgije za crnim talasom, ali i dodaje na preteranoj naivnosti navodno apdejtovanog materijala.

Infekcija svakako nije dobar naslov za film, gde se proces inficiranja nigde značajnije ne markira niti tretira kao epidemija, iako je metaforična insinuacija jasna. Ne znam zašto je hrvatska kinematografija odlučila da u cvatu svoje novoosvojene slobode reanimira svog veterana baš na ovaj način i filmom koji direktno proziva novokreiranu vlast ili upozorava da je opaki proces u toku, ali, kao i u slučaju svakog udbaškog ostvarenja- tome se može malo i aplaudirati (iako je jasno da ovaj film nema nikakvog komercijalnog potencijala, pa čak ni u TV okvirima), a malo se sve može tretirati i kao ismejavanje plašenja od onoga od čega bi zaista trebalo da se plašimo (a, Srbijo?).

Nema horor(čića) u regionu baš toliko da biste ih preskakali, čak i ako nisu baš najbolji. Ili najgori.

SELEKTAH: 5 MINUS/ 10