Baloji je belgijski reper, muzičar i filmski radnik, poreklom iz Konga (Kicoše, er slušaš?). Ovo je njegov debi film, koji je između ostalog prikazan na prošlogodišnjem “Kanu”, ali je bio i belgijski kandidat za “Oskara”. Ništa od toga ne bi trebalo da vas plaši. Naprotiv.
Ni sam nisam siguran kako da vas posavetujem. Ja sam u gledanje filma ušao malo “grlom u jagode”, bez ikakvih predznanja koja bi mi tokom projekcije obezbedila manje turbulentnu vožnju, ali s druge strane usled toga sam bio izložen sirovim iznenađenjima i u tom konstantnom koprcanju da razumem šta se dešava bilo je i brojnih užitaka koje u suprotnom ne bih osetio. Te vi sami procenite kakva ste osoba i u skladu sa tim nastavite da čitate tekst ili prvo prionite na gledanje filma.
U suštini, relativno je lako objasniti osnovni plot filma. Koffi, koji je Kongožanin poreklom, dolazi sa svojom trudnom, belom devojkom natrag u Kongo da dobije blagoslov za svoj brak, da ocu miraz od mlade i izgladi situaciju sa rodbinom koju nije video od imigracije. Stvari od prvog trenutka ne idu kako treba (jer Koffiju, koji pati od visokog pritiska počinje da kaplje krv na nos i to baš dok drži bebu svoje sestre, a ona u tome vidi deo njegove vradžbine, što biva pojašnjeno kasnije kada shvatimo da je Koffi od rođenja, zbog belega na licu, prozvan i proglašen “đavolom” zbog čega ga se porodica praktično odrekla).
Taj segment završava se scenom u kojoj njegova verenica razbija drvenu masku koju mu je familija brže bolje zakucala oko glave, tokom egzorcističkog obreda.
Nakon toga počinjemo da pratimo priču tinejdžera Paca, koji obučen u roza haljinu, učestvuje sa svojom bandom u nekom uličnom festivalu, što smeta nekom drugom vođi bande, sa kojim će posle početi obračun. Ovaj deo izgleda kao afrička verzija Hillovih Warriors provučena kroz kemp, Vogue tretman tokom koga uživamo u neobičnim kostimima i maskama, a potom i za vreme uličnog meča u ringu.
Paralelno sa tim Koffi pokušava da se izmiri sa majkom, koja i dalje veruje da je rodila đavola. Paco ima iste epileptične napade kao i Koffi. U jednom trenutku videćemo fenomenalno dizajniranu sekvencu Pacovog sna (ako je to bio san) u kome on i njegova sestra Maya (za koju znamo da je mrtva, ali ne znamo kako ni od čega) u šumi nalaze na “kuću od čokolade”… A tu je i Koffijeva sestra koja je također izopštena iz familije zbog svojih progresivnih stavova i (vanbračne?) veze. U jednom trenutku Koffi pomaže Pacu da kupe kovčeg (i sahrane ga praznog, što nije praksa, kako bi Maya imala grob), i tom prilikom Koffi kaže da mu je Paco sin. Ja i dalje ne znam u kakvom su oni odnosu tj srodstvu.
Na kraju majka ima san o sahrani svoga muža koji je u međuvremenu stradao u rudniku u kome radi, ali leš nije pronađen (to je očigledno motiv koji se ponavlja).
Kao što vidite i dalje mi mnogo toga nije jasno, a kad čitate druge recenzije vidite da niste sami. Ali to je manje bitno. Bitno je da je uzbudljivo, da je drugačije, da je šareno, blesavo i sumanuto, da je smešno, strašno i jezivo, da ne tretira afričku populaciju na uobičajene festivalske načine, da je i na modnom terenu atraktivnije od onog Beyonceninog “afričkog” bulažnjenja iz faze Lemonade.
Treba da odgledate da biste videli/znali šta je i kako moguće.
Joca Jovanović would like this.
SELEKTAH: 8 PLUS PLUS/ 10
MISLITE MOJOM novom GLAVOM 