TV GONIČ: TRAUMAZONE: RUSSIA 1985-1999 (BBC)

Još jednom Adam Curtis čini svetu uslugu i pravi najaktuelniju seriju ovog (svetskog) trenutka prezentujući nam materijal koji je mnogo više od onoga što piše u naslovu.

TraumaZone nije samo sedmoepizodni kolaž dešavanja u Rusiji pre, tokom i nakon raspada Sovjetskog Saveza, to je i dokumentacija svetskog odnosa prema Rusiji tokom njenih ključnih godina. Svet se nije našao Rusima, naprotiv, pohlepno je požurio da im pomogne, a ni oni sami nikada nisu stasali u dovoljno odrasla bića da brinu sami o sebi, baš kao i većina naroda na ovom svetu (Serbia included), kojima je stalno potreban neko da im govori i preti šta da rade.

Kao istorijski pejzaž, TraumaZone je prebolna. Siroti Rusi (zajedno sa drugim sovjetskim narodima koji su ih trpeli na razne načine) najebavali su uzduž i popreko, najčešće sami od sebe, okupani u gluposti, pohlepi i neljudskosti. U nekim trenucima teško je poverovati da su isti ovi ljudi skoro pedeset godina uspevali da budu druga, suprostavljena “super sila”, skriveni iza sve veće kule od karata. Kako je i zašto moguće da baš niko u toj Rusiji ne voli svoju zemlju i svoj narod, možda ima smisla pitati se, a možda je i Curtisova propaganda- jer zaista je teško poverovati da su sav ovaj materijal napravili BBC-ijevi novinari u datom periodu.

Najporaznije od svega je isto ono što je je i Gogolj pisao- ljudski život u Rusiji vredi tako malo, skoro ništa i primera za to u ovom serijalu ima koliko hoćete. A nisam baš siguran ni da su oni koji su stradali prošli najgore, jer preživeli su bili prinuđeni prečesto da se odreknu svakog dostojanstva i ponosa (sem nacionalnog) da bi sebi omogućili jedan jedini način da prežive. U moru krvoprolića, kako ratujućih bandi, tako i ratova koji su kao jedini cilj imali da skrenu pažnju s drugih tema, dve stvari su me gorko zasmejale. Prva, da su Rusi sekli drva po parkovima da se ogreju u zenitu krize i druga, da su zbog intenziteta ratovanja gangsterske bande u nekim gradovima imale svoja groblja da bi imali gde da sahrane svoje mrtve.

Curtisova odluka da zaćuti, da pusti sliku da priča, i da nas samo telopima vodi kroz dešavanja, manje-više hronološki (isprva treba vremena da se dešavanja stabilizuju i profilisanije krenu ka “istoriji” i “sadašnjem trenutku”) možda je pokušaj da se distancira od propagandnosti svog materijala i pusti sliku da govori, a možda se učinio sam sebi suvišnim ovde.

TraumaZone bi trebalo da nas podstakne (barem mene jeste) da probamo da razumemo poziciju ruskog naroda i da im konačno pružimo ruku i pustimo ih u naše živote i na taj način ih “pobedimo” od svih zala koja prvo sebi čine, a ponekad i drugima. Rusi su predugo, sada već duže od veka, isključeni iz sveta, a niko ne može da kaže da za njegov opstanak nisu dali tolike žrtve.

S druge strane, elemente njihove ludosti, mi, građani Srbije, sasvim sigurno možemo da prepoznamo i u sopstvenim dvorištima, dok i mnogi drugi svetski narodi, pa i “finiji europski” i američki mogu da vide kako odsustvo demokratije i institucija, korupcija sistema i odricanje od solidarnosti vrlo lako mogu svaku zemlju da pretvore u istu ovakvu “trauma zonu”. Potrebno je samo da budemo ubeđeni da to ne može nama da se desi.

MMnG SERTIFIKAT NAJBOLJE SERIJE 2022.