TV GONIČ: INDUSTRY (BBC2/HBO)

Sve vreme čekam da u radni prostor junaka ove serije uleti neki terorista naoružan s dva uzija i pobije sve što se pomera. Kad već nije ekonomično da to uradi hladnim oružjem.

Vidite, ja baš ne volim ambiciozne ljude. I dok vi prevrćete očima, dozvolite da vam objasnim: ako postoji raj, da li mislite da u njemu postoji bilo koja vrsta aktivnosti koja podstiče ambicioznost (“ko će pre do boga?!”) ili vam se čini da bi takav pristup stvarima bio sasvim u suprotnosti sa idejom raja? Baš tako. Ako spustimo stvari na zemlju, neće vam biti teško da shvatite da ona nije raj, (najviše) zato što smo sa svih strana podstaknuti na ambicioznost kao najneophodniju kičmenu moždinu opstanka. U kapitalističkim društvima je opozivanje toga čak (bilo) i spaljivo, pardon, kažnjivo. Junaci ove serije nemaju druge nego da budu ambiciozni, i to u pravljenju para, prvo drugima, pa sebi, sve više i više i više i više- i to je njihov jedini, besmisleni cilj. Dakle, ja sam elementarno i samoupravno nesposoban da saosećam s njima i, kao što rekoh, najradije bih im prekratio sve profesionalne i (iz profesije proizašle) privatne muke.

I sad bih da i vaše muke prevrtanja očima prekratim time što ću Industry opisati kao “još jednu britansku seriju o mladima (twenty-somethings)” (a la Crashing, Pulling, Lovesick, Fresh Meat, Spaced, Coupling, Threesome, Siblings, This Life…) koji u tamošnjim produkcijama samo menjaju grad, profesiju i, ponekad, klasu, ali skoro uvek imamo kombinaciju “colourfulne” multikulturalnosti, gejeva, zgodnih tela, nesrećnih štreberki, frikova, paćkica i preambicioznih i demonstraciju rastegljivosti moralnih normi i morala, uz light & bitter romkomične ljubavne avanture. Ovaj put sve je smešteno u neku od investicionih firmi londonskog Šitija i mi pratimo stasavanje nove generacije.

Lena Dunham je režirala prvu epizodu.